Priča našeg restorana počinje na leto 1981. godine, kada smo prvi put došli na ovu lokaciju
Ovaj prostor ispod nadvožnjaka korišćen je kao ostava za metle, dok je u planu grada postojao nacrt za neku vrstu “snack bara”. Arhitekta koji je dao taj predlog nije mogao ni pretpostaviti da će se jedna porodica usuditi da na tako nepristupačnom mestu, u trouglu između tramvaja, autoputa i železnice, otvori restoran, a potom i jednu od omiljenih beogradskih bašti.
Najčešće iznenađenje novih gostiju je upravo svo zelenilo i ambijent koji ih sačeka kada siđu u restoran. U sred betona i bučnog saobraćaja, ulazite u gastronomsku oazu, ispunjenu muzičkim notama i žuborima fontane. Kako to obično biva, mlade generacije imaju hrabrije vizije, pa je tako Nikola Dimitrijević, vlasnik restorana odabrao ovu lokaciju i ohrabrio svog oca Nauma i brata Dimitrija, da baš to bude mesto gde će započeti svoj samostalni ugostiteljski eksperiment.
Iza ove neočekivane lokacije za restoran, bila je ideja da gosti ne budu slučajni prolaznici, već da restoran izgradi svoje goste, koji će dolaziti sa namerom i željom da to bude baš Franš.
Tog leta nije postojala sprovedena ni struja ni voda, a u trenutku kada je obezbeđena telefonska linija, slavilo se kao dobitak na lutriji.
Bio je to početak u pravom smislu reči.
Naum je bio poznati beogradski ugostitelj, radio je celog života kao upravnik nekoliko uspešnih društvenih restorana. Osamdesetih, u doba titoizma i komunističke partije Jugoslavije tek počinje da se pušta tzv. mala privreda i da se uvažava privatni kapital.
Baš tada, tata sa sinovima započinje prvu samostalnu ugostiteljsku priču.
Mada, kažu da su neki gosti došli i veče pre toga i naravno, bez obzira što to nije bilo u planu, bili su posluženi. Vrlo brzo se naučilo da u ovom poslu morate reagovati i bez prvobitnog plana, i uvek pre ostalih.
Prvo ime restorana je bilo Franchet d’Esperey, po maršalu francuske i počasnog vojvode srpske vojske u Prvom svetskom ratu, čiji spomenik se nalazi iznad restorana.
Vremenom su gosti restoran nazvali skraćeno Franš, da bi početkom devedesetih preregistrovali restoran na ime koje su mu dodelili Beograđani.
Na početku je restoranska ponuda bila nacionalna i celokupan jelovnik zajedno sa kartom pića nalazio se na svega četiri strane. Kroz decenije koje su usledile obogatili smo svaku kategoriju novim ukusima, i proširili izbor sa ponudom morskih i rečnih specijaliteta, specijaliteta sa tartufima, raznih pasti, pa čak i sa dva azijska jela.
Danas imamo posebnu kartu za jelovnik, posebnu kartu samo za desetinu naših deserata, kartu pića i vinsku kartu. Sada su to desetine stranica raznih ukusa, a samo vinska karta sadrži preko pet stotina etiketa. Današnja ponuda restorana prati svetske trendove ugostiteljstva, ali se i dalje sve sažima oko osnovne ideje nacionalnih ukusa od kojih smo i počeli. Recepture za ova jela nismo menjali, samo je možda njihova prezentacija postala modernija.
Sa nama od prvog dana je tulumba, koja danas ima neke nove ukuse, zahvaljujući inovacijama i šalama našeg kolektiva i gostiju. Poznata je naša « operisana tulumba » koja je presečena na pola, a onda punjena vanila kremom, šlagom ili kuglom sladoleda.
Niko joj još uvek nije odoleo.
Počeli smo sa šest saradnika. Danas smo jako ponosni što možemo da kažemo da je kolektiv restorana čak deset puta veći nego što je bio na početku.
U nekom od narednih tekstova osvrnućemo se na decenije koje su usledile, kako biste još detaljnije primetili promene kroz koje je prošao restoran koji danas poznajete.
