To nije slučajno, to je nešto, i bukvalno i simbolički, kao fatalna ljubav: Idemo, lutamo, istražujemo novitete, ali mu se ipak, uvek vraćamo.

I on nas čeka, na starom mestu - neverovatno, uvek bolji, svežiji, lepši, mlađi i sa novim iznenađenjima.
Jer on je naš, a svetski!
Zato volimo Franš.

Franš je, u stvari, jedan pravi beogradski dasa, šmeker. I više od svega – Franš je gospodin, sa savršenim manirima.

Franš se osmehuje, i zahvaljuje,
On se trudi, omekšava lica, mami osmehe i smeh, Franš prolepšava, Franš peva rođendanske pesme, i kad treba - grli, i od svakog ručka ili večere napravi neku malu svetkovinu,
Franš govori strane jezike, i jezike otmene i ljubazne.
Rasli smo zajedno.
Franš je mesto u kome su sve žene princeze , a muškarci kraljevi.
Franš je izlazak.
Kad je bilo najgore, u Franšu nam je bilo bolje.
A kad nam je bilo dobro, gde smo to slavili, ako ne u Franšu?

Bajka, koja nam je, ponekad, svima potrebna.
Franš je metafora.
Nepobedivi Beograd.

Mirjana Bobić Mojsilović